Jelen obi?ni (Cervus elaphus L.)

Razred: Sisari (Mammalia L.), red: Papkari (Artiodactyla L.), porodica: Jeleni (Cervidae L.)

jelen1.jpg jelen2.jpg jelen3.jpg

Najpovoljnija staništa jelenske divlja?i su u ritskim predjelima uz Dunav i Savu zbog obilja hrane, velikih prostora i dobrih skloništa. Ovisno od uslova (hrana, klima, nadmorska visina itd.) jelen može da naraste i do 150 cm, dužine 2-2,75 m a težine i do 300 kg. Ženke (košute) su u pravilu manje i lakše. Potpun razvoj dostižu do šeste godine. Jeleni žive u krdima.

Boja dlake im je ljeti r?asto-crvena i sa donje strane stomaka svetlija, a zimska sivkasta u raznim nijansama. Dlaka na vratu mužjaka je nešto duža. Mužjak ima rogove koji mogu dosti?i težinu i do 14 kg a mogu imati preko 26 parožaka. Rogovi po?inju rasti ve? u prvoj godini i to samo dva šiljka bez ruža. U drugoj godini rastu šila sa ružom ali mogu imati po jedan ili dva paroška. U toku razvoja jelenu se pove?ava broj parožaka i rogovi dobijaju na težini sve do optimalne starosti a zatim opadaju. Rogovi opadaju u februaru i odmah po?inju rasti novi koji su u po?etku prekriveni kožom, tzv. bastom koji jelen trljanjem o drve?e odstranjuje. Vid, sluh i posebno njuh kod jelena su odli?no razvijeni.

Hrani se livadskom travom, mladicama i pupovima, korom mladog drve?a, šumskim plodovima: kestenom, žirom, divljim vo?em i sl, koje naknadno preživa. U zimskim uslovima uobi?ajeno je izvoditi prihranjivanje uz iznošenje soli što treba raditi tokom cele godine. Potrebne su mu i ve?e površine sa vodom radi pi?a i kaljuženja.

Jeleni se pare krajem avgusta do konca septembra pri ?emu dolazi i do ?uvenih borbi jelena i rike, što je i najbolje vrijeme za lov. U maju ili junu, košute tele jedno a rijetko dva mladun?eta (teleta), koji imaju dlaku sa pjegama. 

Kod ženka dužina traga je 6-7 cm, širina 4-5 

Kod mužjaka dužina traga je 8-9 cm, širina 6-7 cm

Divlja svinja (Sus scrofa L.)

Razred: Sisari (Mammalia L.), red: Papkari (Artiodactyla L.), porodica: Svinje (Suidae L.)

vepar1.jpg vepar2.jpg vepar3.jpg

Divlja svinja je masivna i teška životinja (u našim krajevima dostiže težinu i do 200 kg), koju karakteriše kratak vrat, snažna muskulatura, velika klinasta glava koja završava izduženom njuškom koni?nog oblika što završava rilom kojim rije teren u potrazi za hranom. Rilo je koštana formacija, tipi?na za svinje. Rilo je završeno nozdrvama i pokriveno vlažnom sluznicom, koja je pokretna i bez dlaka je. O?i su joj male a uši velike i uspravne prekrivene gustom ?ekinjom. ?ekinjama je prekriveno i cijelo telo koje mogu biti razli?ite boje, ovisno od vrste i životnog doba jedinke. Udovi su relativno kratki i mršavi, prednji razvijeniji od zadnjih. Svinja je papkar, ?iji se papci završavaju sa ?etiri prsta, pri ?emu je prvi potpuno atrofirao. Tre?i i ?etvrti prst završavaju se dugim noktima, dok drugi i peti tako?er imaju nokte koji su dosta manji i samo se delimi?no oslanjaju na zemlju, ostavljaju?i trag karakteristi?an za ovu vrstu i koji se razlikuje od traga srne ili jelena. Rep je karatak, prav i gracilan i završava snopom ?ekinja. Svinja je jedina vrsta me?u papkarima koja nema burag, tj. svežder je. 

Divlja svinja je jedini predstavnik svoje porodice koja živi u našim šumama i predak je doma?e svinje. Za odre?ivanje starosne dobi najpodesniji je metod pregleda zubala i upore?ivanje sa tablicama. Mužjak ima tupastiju njušku sa razvijenim o?njacima (kljovama) koji izlaze izvan trupa labrnje. Kljove su veoma efikasno i opasno odbrambeno oružje. Od ženke se razlikuje i po pramenu dlake kojim završava navlaka penisa ispred zadnjih nogu a ispod trbuha.

Divlja svinja je pretežno no?na životinja sa jakim nomadskim nagonom koji joj omogu?ava da ima na raspolaganju veliki teren, te nema probleme koji proisti?u iz prekobrojnosti, kao što su pomanjkanje hrane i sl. Posje?uje šume sa visokim deblom (smr?e, jelove, hrastove, bukove i dr.) koje su bogate podšumskim rastinjem, obra?ene površine i livade koje rije ali u pravilu uvijek ispod 1000 m n/m. U svojim staništima obavezno mora imati mjesta sa vodom, tzv. kaljužišta gdje se valjanjem u blatu hladi tokom ljeta i riješava nametnika te odakle pije vodu. Danju ostaje sakrivena i odmara se u gustišu kupinjaka i niskog grmlja. Svežderi su i hrane se korijenjem, žirom, kestenom, nasadima kukuruza, pšenice, ali i crvima, insektima, jajima, žabama, miševima. Ima odli?no razvijeno ?ulo njuha, zbog ?ega se koristi u pronalasku podzemnih gljiva tartufa pa ?ak i u policijske svrhe. ?ulo vida nije naro?ito razvijeno ali dobro reaguje na pokret.

Odrasle krma?e žive u grupama, koje sa?injavaju mladi raznih uzrasta, dok mužjaci provode sama?ki život i približavaju se grupama samo u vrijeme parenja. Pri tome iz grupe istiskuju mlade mužjake koji formiraju svoje grupe. Divlje svinje se pare izme?u novembra i januara, u pravilu samo jednom godišnje. Ženke postaju spolno zrele u dobi izme?u osam i dvadeset meseci, dok mužjaci iako spolno zreli, ne pare se prije navršenih 18 mjeseci starosti. Krma?e nose oko 4 meseca te u prolje?e koti 3-10 mladih. Prvih deset dana mladi ostaju u brlogu jer su osetljivi na hladno?u. U tom dobu imaju karakteristi?ne uzdužne pruge na krznu ("pidžame") koje zadržavaju mjesec i pol. Divlja svinja u našim krajevima gotovo da i nema prirodnog neprijatelja izuzev šakala. Divlja svinja je podložna parazitskim bolestima koje se konzumiranjem njenog mesa mogu preneti na ?ovjeka. Veoma su plodne i zbog tog ih i u našim krajevima ima zna?ajan broj. Kad je populacija divljih svinja prekobrojna, prave velike štete na poljoprivrednim usevima.

Orao belorepan (Haliaeetus albicila)

fauna (1).jpg orao1.jpg orao3.jpg

Orao belorepan je najve?a ptica grabljivica srednje Evrope. Nalazi se na svim listama ugroženih vrsta u nacionalnim i me?unarodnim razmerama. Gornje Podunavlje je glavno gnezdilište ove vrste kod nas. Od ukupno 30 parova u Srbiji (svi u Vojvodini), na podru?ju Gornjeg Podunavlja se gnezdi 7-8 parova, što ?ini 25% ukupne nacionalne populacije. Zajedno sa Kopa?kim ritom, to je jedan od najguš?e naseljenih evropskih prostora ovom vrstom i svakako najja?a Panonska populacija orla belorepana. Velika koncentracija gnezde?ih parova, ali i polno nezrelih ptica pre svega je uslovljena širokim vodenim prostranstvom Dunava i okolnih poplavnih predela, koji uz ribnjake u zale?u daju odli?nu hranidbenu bazu i tokom perioda reprodukcije, ali i tokom zimskih meseci. Sa druge strane, prostrane šume pružaju povoljen uslove za smeštaj gnezda i nesmetano izvo?enje mladunaca uz odgovaraju?i mir, pošto je ve?ini tih predela ograni?en pristup ljudima, jer se radi o ogra?enom lovištu visoke divlja?i. O velikoj brojnosti ove vrste govori podatak da je u Apatinskom ritu, pri vožnji brodom od Apatina do ostrva iznad Bogojeva, 18.4.1996. zabeleženo ?ak 26 razli?itih primeraka.

Mere zaštite podrazumevaju o?uvanje što ve?e površine pod starim autohtonim šumama radi nesmetanog gnež?enja, smanjenju uznemiravanja, spre?avanju nelegalnog odstrela, smanjenju koriš?enja otrovnih hemijskih sredstava u poljoprivredi i šumarstvu, zaustavljanju programa melioracije i isušivanja vlažnih staništa itd.

Crna roda (Ciconia nigra)

crna_roda1.jpg crna_roda2.jpg crna_roda3.jpg

Crna roda je proglašena za prirodnu retkost u Srbiji i nalazi se na svim me?unarodnim listama ugroženosti. Savremena populacija u Srbiji se procenjuje na 110 gnezde?ih parova, što predstavlja oko 1,5% ukupne evropske populacije. Gnezdi se pre svega po šumovitim mo?varnim predelima Vojvodine. Najvažnije gnezdilište u Srbiji je svakako Gornje Podunavlje gde ima oko 30-40 gnezde?ih parova ili 32% nacionalne populacije. Najviše parova je skoncentrisano na jugu tog regiona u prirodnim šumama hrasta i topole oko Bestrementa i Petreša, ali ih ima dosta i u Karapan?i. Svoja srazmerno velika gnezda ptice grade na sporednim granama starih stabala, u onom delu šume koji je najmanje pose?ivan od strane ljudi. Iako ženka snese 4-5 jaja, roditelji retko kada uspeju da odgoje više od 2-3 mlade rode do izletanja, jer ?esto nema dovoljno hrane za više ptica. Trend populacije crnih roda u Gornjem Podunavlju se zadnjih godina može okarakterisati kao stabilan.