Jelen obični (Cervus elaphus L.)

Razred: Sisari (Mammalia L.), red: Papkari (Artiodactyla L.), porodica: Jeleni (Cervidae L.)

jelen1.jpg jelen2.jpg jelen3.jpg

Najpovoljnija staništa jelenske divljači su u ritskim predjelima uz Dunav i Savu zbog obilja hrane, velikih prostora i dobrih skloništa. Ovisno od uslova (hrana, klima, nadmorska visina itd.) jelen može da naraste i do 150 cm, dužine 2-2,75 m a težine i do 300 kg. Ženke (košute) su u pravilu manje i lakše. Potpun razvoj dostižu do šeste godine. Jeleni žive u krdima.

Boja dlake im je leti rđasto-crvena i sa donje strane stomaka svetlija, a zimska sivkasta u raznim nijansama. Dlaka na vratu mužjaka je nešto duža. Mužjak ima rogove koji mogu dostići težinu i do 14 kg a mogu imati preko 26 parožaka. Rogovi počinju rasti već u prvoj godini i to samo dva šiljka bez ruža. U drugoj godini rastu šila sa ružom ali mogu imati po jedan ili dva paroška. U toku razvoja jelenu se povećava broj parožaka i rogovi dobijaju na težini sve do optimalne starosti a zatim opadaju. Rogovi opadaju u februaru i odmah počinju rasti novi koji su u početku prekriveni kožom, tzv. bastom koji jelen trljanjem o drveće odstranjuje. Vid, sluh i posebno njuh kod jelena su odlično razvijeni.

Hrani se livadskom travom, mladicama i pupovima, korom mladog drveća, šumskim plodovima: kestenom, žirom, divljim voćem i sl, koje naknadno preživa. U zimskim uslovima uobičajeno je izvoditi prihranjivanje uz iznošenje soli što treba raditi tokom cele godine. Potrebne su mu i veće površine sa vodom radi pića i kaljuženja.

Jeleni se pare krajem avgusta do konca septembra pri čemu dolazi i do čuvenih borbi jelena i rike, što je i najbolje vrijeme za lov. U maju ili junu, košute tele jedno a rijetko dva mladunčeta (teleta), koji imaju dlaku sa pegama. 

Kod ženka dužina traga je 6-7 cm, širina 4-5 

Kod mužjaka dužina traga je 8-9 cm, širina 6-7 cm

Divlja svinja (Sus scrofa L.)

Razred: Sisari (Mammalia L.), red: Papkari (Artiodactyla L.), porodica: Svinje (Suidae L.)

vepar1.jpg vepar2.jpg vepar3.jpg

Divlja svinja je masivna i teška životinja (u našim krajevima dostiže težinu i do 200 kg), koju karakteriše kratak vrat, snažna muskulatura, velika klinasta glava koja završava izduženom njuškom koničnog oblika što završava rilom kojim rije teren u potrazi za hranom. Rilo je koštana formacija, tipična za svinje. Rilo je završeno nozdrvama i pokriveno vlažnom sluznicom, koja je pokretna i bez dlaka je. Oči su joj male a uši velike i uspravne prekrivene gustom čekinjom. Čekinjama je prekriveno i celo telo koje mogu biti različite boje, ovisno od vrste i životnog doba jedinke. Udovi su relativno kratki i mršavi, prednji razvijeniji od zadnjih. Svinja je papkar, čiji se papci završavaju sa četiri prsta, pri čemu je prvi potpuno atrofirao. Treći i četvrti prst završavaju se dugim noktima, dok drugi i peti takođe imaju nokte koji su dosta manji i samo se delimično oslanjaju na zemlju, ostavljajući trag karakterističan za ovu vrstu i koji se razlikuje od traga srne ili jelena. Rep je karatak, prav i gracilan i završava snopom čekinja. Svinja je jedina vrsta među papkarima koja nema burag, tj. svežder je. 

Divlja svinja je jedini predstavnik svoje porodice koja živi u našim šumama i predak je domaće svinje. Za određivanje starosne dobi najpodesniji je metod pregleda zubala i upoređivanje sa tablicama. Mužjak ima tupastiju njušku sa razvijenim očnjacima (kljovama) koji izlaze izvan trupa labrnje. Kljove su veoma efikasno i opasno odbrambeno oružje. Od ženke se razlikuje i po pramenu dlake kojim završava navlaka penisa ispred zadnjih nogu a ispod trbuha.

Divlja svinja je pretežno noćna životinja sa jakim nomadskim nagonom koji joj omogućava da ima na raspolaganju veliki teren, te nema probleme koji proističu iz prekobrojnosti, kao što su pomanjkanje hrane i sl. Posećuje šume sa visokim deblom (smrče, jelove, hrastove, bukove i dr.) koje su bogate podšumskim rastinjem, obrađene površine i livade koje rije ali u pravilu uvijek ispod 1000 m n/m. U svojim staništima obavezno mora imati mesta sa vodom, tzv. kaljužišta gde se valjanjem u blatu hladi tokom leta i rešava nametnika te odakle pije vodu. Danju ostaje sakrivena i odmara se u gustišu kupinjaka i niskog grmlja. Svežderi su i hrane se korenjem, žirom, kestenom, nasadima kukuruza, pšenice, ali i crvima, insektima, jajima, žabama, miševima. Ima odlično razvijeno čulo njuha, zbog čega se koristi u pronalasku podzemnih gljiva tartufa pa čak i u policijske svrhe. Čulo vida nije naročito razvijeno ali dobro reaguje na pokret.

Odrasle krmače žive u grupama, koje sačinjavaju mladi raznih uzrasta, dok mužjaci provode samački život i približavaju se grupama samo u vrijeme parenja. Pri tome iz grupe istiskuju mlade mužjake koji formiraju svoje grupe. Divlje svinje se pare između novembra i januara, u pravilu samo jednom godišnje. Ženke postaju spolno zrele u dobi između osam i dvadeset meseci, dok mužjaci iako spolno zreli, ne pare se prije navršenih 18 mjeseci starosti. Krmače nose oko 4 meseca te u proleće koti 3-10 mladih. Prvih deset dana mladi ostaju u brlogu jer su osetljivi na hladnoću. U tom dobu imaju karakteristične uzdužne pruge na krznu ("pidžame") koje zadržavaju mesec i po. Divlja svinja u našim krajevima gotovo da i nema prirodnog neprijatelja izuzev šakala. Divlja svinja je podložna parazitskim bolestima koje se konzumiranjem njenog mesa mogu preneti na čoveka. Veoma su plodne i zbog tog ih i u našim krajevima ima značajan broj. Kad je populacija divljih svinja prekobrojna, prave velike štete na poljoprivrednim usevima.

Orao belorepan (Haliaeetus albicila)

fauna (1).jpg orao1.jpg orao3.jpg

Orao belorepan je najveća ptica grabljivica srednje Evrope. Nalazi se na svim listama ugroženih vrsta u nacionalnim i međunarodnim razmerama. Gornje Podunavlje je glavno gnezdilište ove vrste kod nas. Od ukupno 30 parova u Srbiji (svi u Vojvodini), na području Gornjeg Podunavlja se gnezdi 7-8 parova, što čini 25% ukupne nacionalne populacije. Zajedno sa Kopačkim ritom, to je jedan od najgušće naseljenih evropskih prostora ovom vrstom i svakako najjača Panonska populacija orla belorepana. Velika koncentracija gnezdećih parova, ali i polno nezrelih ptica pre svega je uslovljena širokim vodenim prostranstvom Dunava i okolnih poplavnih predela, koji uz ribnjake u zaleđu daju odličnu hranidbenu bazu i tokom perioda reprodukcije, ali i tokom zimskih meseci. Sa druge strane, prostrane šume pružaju povoljen uslove za smeštaj gnezda i nesmetano izvođenje mladunaca uz odgovarajući mir, pošto je većini tih predela ograničen pristup ljudima, jer se radi o ograđenom lovištu visoke divljači. O velikoj brojnosti ove vrste govori podatak da je u Apatinskom ritu, pri vožnji brodom od Apatina do ostrva iznad Bogojeva, 18.4.1996. zabeleženo čak 26 različitih primeraka.

Mere zaštite podrazumevaju očuvanje što veće površine pod starim autohtonim šumama radi nesmetanog gnežđenja, smanjenju uznemiravanja, sprečavanju nelegalnog odstrela, smanjenju korišćenja otrovnih hemijskih sredstava u poljoprivredi i šumarstvu, zaustavljanju programa melioracije i isušivanja vlažnih staništa itd.

Crna roda (Ciconia nigra)

crna_roda1.jpg crna_roda2.jpg crna_roda3.jpg

Crna roda je proglašena za prirodnu retkost u Srbiji i nalazi se na svim međunarodnim listama ugroženosti. Savremena populacija u Srbiji se procenjuje na 110 gnezdećih parova, što predstavlja oko 1,5% ukupne evropske populacije. Gnezdi se pre svega po šumovitim močvarnim predelima Vojvodine. Najvažnije gnezdilište u Srbiji je svakako Gornje Podunavlje gde ima oko 30-40 gnezdećih parova ili 32% nacionalne populacije. Najviše parova je skoncentrisano na jugu tog regiona u prirodnim šumama hrasta i topole oko Bestrementa i Petreša, ali ih ima dosta i u Karapandži. Svoja srazmerno velika gnezda ptice grade na sporednim granama starih stabala, u onom delu šume koji je najmanje posećivan od strane ljudi. Iako ženka snese 4-5 jaja, roditelji retko kada uspeju da odgoje više od 2-3 mlade rode do izletanja, jer često nema dovoljno hrane za više ptica. Trend populacije crnih roda u Gornjem Podunavlju se zadnjih godina može okarakterisati kao stabilan.